Архимандрит
Световно име оца Гаврила било је Годердзи Ургебадзе. Рођен је 26. августа 1929. године у Тбилисију, у породици убеђеног комунисте. Отац му је рано преминуо.
Једном приликом дечак је чуо гласну расправу између две сусетке. Једна је викнула другој: „Не распињи ме као што су Христа распели на Крсту!“ Изненађени дечак је упитао: „А зашто су распели Христа?“ Нико није умео да му одговори, али су му саветовали да оде у цркву, која је била затворена. Чувар је тајно отворио храм, показао дечаку Распеће Христово и посаветовао га да прочита Јеванђеље. Сакупио је новац, купио Јеванђеље и после неколико година знао је готово цео текст напамет.
Жеља за монаштвом јавила се у њему још у младости. Касније је старац говорио: „Нема већег јунаштва од монаштва.“ Његова мајка се дуго противила синовљевој жељи да прими монаштво, али се пред крај живота помирила са његовим избором. Касније је и сама примила монашки постриг и била сахрањена у манастиру Самтавро.
Године 1949. младић је позван у Совјетску армију. Војни рок служио је у Батумију, у граничарској јединици. Ушао је у храм и дуго се молио пред иконом Светог Николаја Чудотворца, молећи да му буде дато више времена за одлазак у цркву. Милост Божија није закаснила: постављен је за поштара, што му је омогућавало да после извршених задатака посећује цркву. Средом и петком је постио, правдајући се боловима у стомаку. Свештеник га је тајно причешћивао у олтару. Тако је провео војни рок, спајајући војну службу са животом Цркве.
По повратку из војске нису га мимоишла искушења. У то безбожно време православни хришћани били су сурово прогоњени. Младић је позван у медицински диспанзер и подвргнут испитивању, после чега је проглашен душевно болесним и послат кући под мајчин надзор. Додељена му је инвалидска пензија друге категорије.
Започео је изградњу цркве у дворишту своје куће и завршио је око 1962. године. Иконе за цркву проналазио је на сметлиштима и обнављао их у својој радионици. Зидови његове цркве били су у потпуности прекривени светим иконама. Чак је и фотографије и репродукције икона из световних часописа стављао у рамове.
По благослову патријарха Мелхиседека III, Васико је почео да ради најпре као чувар, а потом као псалмопојац у Сионској саборној цркви. Дана 25. јануара 1955. године, у двадесет шестој години живота, поднео је црквеним властима молбу да буде постављен за почасног ђакона саборног храма. Убрзо је епископу кутаиско-гаенатском Гаврилу упутио нову молбу: „Од детињства осећам склоност ка монаштву, зато вас смирено молим да ме пострижете у малу схиму и дате ми име Светог Гаврила Атонског.“
Ђакон Годердзи Ургебадзе пострижен је у монаштво са именом Гаврило 27. фебруара 1955. године, у манастиру Моцамета, од стране епископа кутаиско-гаенатског. Три дана касније, у Саборном храму Светих апостола Петра и Павла, епископ Гаврило Чачанидзе рукоположио га је у чин јеромонаха.
Првог маја 1965. године, на Дан међународне солидарности радника, догодио се догађај који је потресао целу земљу: отац Гаврило полио је керозином и запалио дванаест метара висок Лењинов портрет, постављен на згради Савета министара. Због тога га је разјарена маса претукла, а потом је ухапшен због „антисовјетске делатности“ и одведен у истражни затвор КГБ-а. Једини разлог због којег отац Гаврило после овог поступка није био стрељан била је његова психијатријска дијагноза. Дана 19. новембра 1965. године отпуштен је из болнице и враћен кући.
Осамдесетих година XX века настанио се у манастиру Самтавро, где је живео у округлој кули. Његова љубав према људима и подвижнички подвизи изазивали су дивљење монахиња.
Једна од особина по којима се отац Гаврило издвајао била је храброст. Није се плашио никога и ничега. Могао је да разобличава председнике, министре, до зуба наоружане људе, па и обичне разбојнике. Из њега је зрачила таква сила да су његови противници радије ћутали и повлачили се. Временом смо се уверили да је то била сила пред којом се сви приклањају, сила која може укротити не само грешног човека него и најсвирепијег лава: сила молитве и љубави.
Отац Гаврило упокојио се 2. новембра 1995. године од водене болести. Његово тело било је умотано у рогозину и предато земљи.
Дана 24. децембра 2012. године прибројан је лику светих као преподобни. Његове нетрулежне мошти обретене су 22. фебруара 2014. године.
Свети синод Руске Православне Цркве донео је 25. децембра 2014. године одлуку да се име Преподобног Гаврила унесе у црквени календар.
