Кољиво
Кољиво (славско жито, кутија) је каша од целог зрна пшенице, јечма, проса или пиринча. У кољиво се додају шећер или мед, као и орашасто и суво воће. Према грчкој традицији, у кољиво се такође додају презле, сусам и нар. Одозго кољиво се посипа украсним јестивим декоративним перлицама (куглицама) беле или сребрне боје.
Сваки састојак кољива има своје симболичко значење. На пример, зрна пшенице симболизују човека који је, као и зрно, дете земље. Ми лежимо у земљу да бисмо, уз Божију помоћ, поново устали из ње у живот вечни. Мед и шећер су симбол небеске слаткоће. Суво грожђе је Исус Христ, који „је права винова лоза“. Нар симболизује сјај и благодати Раја. Орашасти плодови су живот који продужава сам себе. Коначно, беле перлице симболизују кости, које, за разлику од трулежног меса, остају непромењене.
Како се користи калуп за кољиво
Површина колива се прекрива шећером у праху. Затим се одозго, у центар тањира, поставља шаблон. На њега се посипа цимет, на тај начин се на кољиву прави слика. Након тога, шаблон се уклања што је могуће пажљивије да се слика не поквари.
Пајсије Светогорац
Свети Пајсије Светогорац (1924-1994) је био и јесте један од најпоштованијих и најомиљенијих грчких монаха 20. века. Цео живот светитеља је узоран пример пожртвованости, бриге за ближњег, као и истински хришћанске љубави и трпељивости. Многи наши савременици били су сведоци бројних чуда и пророчанстава која је старац чинио за живота.
Пајсије је рођен у Кападокији (Мала Азија) под именом Арсеније. У првим месецима његовог живота, његова породица се преселила у Грчку и настанила се на Крфу. Онда се Арсенијева породица преселила у Игуменицу, а након ње - у Коницу, где је и остала.
Арсеније је од малих ногу почео да показује љубав према Богу и страст према Светом писму. Поред тога, тежио је ка самоћи, која је постала први предуслов за будући монашки живот. 1945. године позван је на извршење војне обавезе. Касније су његове колеге причале о невероватној жртви Арсенија. Никада никога није одбијао и увек се добровољно јављао на предњу линију фронта уместо војника који су имали породице и децу. Колеге се сећају и чуда које је светац чинио и тада: више пута чудесно се спасавао сам и спасавао своје другове од непријатељских метака.
Одмах по отпуштању из војске, младић је отишао на Свету Гору, где је добио своје прво монашко име - Аверкије. Међу монасима се одликовао великом љубављу и разумевањем према својој браћи, служећи као узор смирења и послушности. 1956. године Аверкије се постригао у малу схиму, након чега је коначно добио име по коме га данас познају верници широм света – Пајсије.
Свети старац се упокојио 12. јула 1994. године после дуге болести. Питање његове канонизације забрињавало је многе вернике од тренутка његове смрти, јер сведоци бројних чуда које је јавио Пајсије живе до данас. Коначно, 13. јануара 2015. године, једногласном одлуком чланова Светог Синода Цариградске Православне Цркве, одлучено је да се схимомонах Пајсије Светогорац канонизује.
Гроб старца налази се у Суротију, у манастиру Светог Јована Богослова, где хиљаде ходочасника долазе да клече код последњег земаљског уточишта Светог Пајсија.
