Светски дан заштите животне средине

Светски дан заштите животне средине установиле су Уједињене нације 1972. године, а 1973. године одржана је прва прослава. Од тада се сваке године на овај дан у земљи домаћину одржавају конференције и семинари. Тема овогодишње манифестације је: „Наша земља, наша будућност. Ми смо #ГенерацијаОбнове."

Проблем климатских промена

Загађење животне средине и утицај наших животних активности на околину изазивају велику бригу код човечанства. Последњих година, поред загађења ваздуха, воде и проблема глобалног загревања, суочавамо се и са општом еколошком кризом и климатским променама.

У нашем свакодневном животу овај проблем је постао очигледан: често се суочавамо са екстремним временским условима и природним катастрофама које су ван наше контроле.  У неким случајевима смо потпуно немоћни пред снагом природе.

У покушају да предложе могућа решења еколошке кризе, државе стварају стручне комисије, попуњавају своја министарства стручњацима за животну средину и предузимају мере за ограничавање људског мешања у природу.

 Међутим, и даље се врше еколошки злочини. Тежња за профитом, жеља да доминирамо и наметнемо своје мишљење често имају предност над нашом љубављу према околини. Штавише, у потрази за моменталном добити, људи често заборављају на предности бриге о екосистему у којем живе и дишу.

Теолошки приступ

У тексту Постања, када се описује стварање Универзума, Адама и Еве, прво се дефинише однос човека и Земље. Између осталог, тамо се наводи:

«И благослови их Бог, и рече им Бог: рађајте се и множите се,  и напуните земљу, и владајте њом, и будите господари од риба морских и од птица небеских и од свих звери што се миче по земљи» (Постање 1:28)

Сам Господ је одредио човека као главно биће на Земљи. Бог му је дао право и моћ да влада природом, околином и свим живим бићима. Међутим, у књизи Постања такође се каже:

«И узевши Господ Бог човека намести га у врту Едемском, да га ради и да га чува» (Постање 2:15)

Тако је, уз моћ која му је дата, човеку је додељена и одговорност да брине и штити земљу на којој живи – башту коју је за њега створио Бог.

Према православној теологији, Земља и средина која је окружује су божанске творевине. Оне не припадају човечанству, већ Господу нашем, оном Владики који нас је позвао у живот. У том контексту, човекова злоупотреба природе је грех. Ово је у суштини злоупотреба моћи коју му је Бог дао.

 У контексту грађанских дебата о животној средини и еколошкој кризи, требало би говорити о доследности напора и усклађености акција које се морају предузети да би се обезбедио опстанак наше врсте.

Међутим, у контексту теолошких дебата, требало би да будемо забринути због недостатка саосећања и љубави према околини. Природом управља божанска благодат, и ако понекад она нам делује непријатељски, то није казна, већ лични избор људи који су се окренули од светлости Исуса Христа. Када дозволимо злу да одређује наше намере и поступке, сами му дајемо право да управља нашим светом.

Православна црква, желећи да означи човеков љубавни однос са околином, врши тајне, литургије, освештава воде и моли се за лепе временске прилике, за обиље плодова земље и за мирнодопско време.