Светитељ Нектарије Пентапољски, познатији као Нектарије Егински, један је од најпоштованијих светитеља у Грчкој. Њега воле и поштују ништа мање него Светог Николу Чудотворца или Светог Спиридона Тримифунтског. Цео његов живот представљао је сведочанство дубоке вере, смирења, љубави према Богу и несебичног служења људима.
Многа искушења, страдања и неправедне оптужбе претрпео је светитељ Нектарије. Оптуживали су га за примање мита, сплеткарење, па чак и за блуд. Клевете су довеле до тога да је светитељ изгубио свој положај и дуги низ година живео у крајњој оскудици, понекад немајући ни оно најнеопходније. Ипак, доживљене неправде нису отврднуле његово срце. Напротив, светитељ је наставио да помаже људима, теши страдалнике, подржава сиромашне и чини добра дела са задивљујућом искреношћу и љубављу.
Последње године његовог земаљског живота такође су биле обележене тешким страдањима. Светитељ Нектарије умирао је од рака, трпећи најтеже болове. Последња два месеца живота провео је у једној атинској болници.
Прича се да лекар, угледавши измученог болешћу старца, у похабаној мантији, није могао да поверује да пред собом види митрополита:
«Први пут видим епископа без панагије, златног крста, а што је најбитније – без новца».
По предању, медицинске сестре су примећивале да завоји којима су превијали тело светитеља мирисале на миро. Након његове смрти, неговатељка је ставила болнички огртач владике Нектарија на ивицу суседног кревета, на коме је лежао непокретни болесник. Тај човек који је деценијама патио од парализе одмах је устао и проходао. Говорило се и да после смрти светитеља његова болничка соба се испунила необичним миомирисом, који се још дуго осећао.
За име светитеља Нектарија везана је и чувена химна «Агни Парфене» («Чиста Дјево»), посвећена Пресветој Богородици. Према црквеном предању, светитељ је чуо ову химну током молитве и записао је. Данас је «Агни Парфене» позната далеко ван граница Грчке и постала једна од најомиљенијих православних химни у част Мајке Божије
Житије светог Нектарија
Свети Нектарије Егински, у свету Анастасиос Кефалас, рођен је 1. октобра 1846. године у Силиврији, у Тракији, у побожној породици Димоса и Марије Кефалаш.
Када је имао четрнаест година, отишао је у Цариград, где је радио као продавац у продавници свог рођака. Све своје слободно време младић је посвећивао читању Светог Писма и духовне литературе, а редовно је посећивао и богослужења. Касније се запослио у школи метоха Гроба Господњег, где је предавао у нижим разредима.
Године 1866, када је Анастасиос имао двадесет година, добио је место учитеља у селу Литио на острву Хиосу. Тамо је провео седам година. У то време њега је већ привлачио усамљенички монашки живот. Анастасиос је често посећивао Светоотачки манастир, где је дуго разговарао о вери и духовном животу са игуманом обитеље, старцем Пахомијем.
Временом се његова жеља да се посвети Богу толико учврстила да је 7. новембра 1876. године у Новом манастиру на острву Хиосу примио монашки постриг и добио име Лазар.
15. јануара 1877. године митрополит Хиоски Григорије хиротонисао га је за ђакона. Тада је будући светитељ добио име под којим ће га касније упознати читав православни свет – Нектарије.
Велику улогу у његовој даљој судбини одиграо је имућни и побожни становник Хиоса Јоанис Хоремис. Захваљујући његовој помоћи, млади монах је могао да настави школовање у Атини. Међутим, у време завршних испита, Нектаријев добротвор је преминуо.
Познаници будућег светитеља представили су га Александријском патријару Софронију, који је стекао високо мишљење о способностима и карактеру младог свештеника и преузео на себе трошкове његовог даљег школовања. Нектарије је уписао Богословску школу Атинског универзитета, коју је завршио 1885. Године.
Служба у Александријској Цркви
1886. године, Нектарије се вратио у Александрију. 23. марта патријарх Софроније хиротонисао га је за презвитера. Убрзо је отац Нектарије постао секретар и проповедник Александријске патријаршије
Његова служба била је толико запажена да је већ 15. јануара 1889. године у каирском храму Светог Николе била обављена његова архијерејска хиротонија. Нектарије је постао митрополит Пентапољски
Међутим, вртоглаво напредовање младог архијереја, којег су сви веома поштовали, изазвало је завист и незадовољство код дела патријарховог окружења. Зависници који су се бојали његовог утицаја и угледа почели су да убеђују Софронија да митрополит Нектарије наводно тежи да заузме патријаршијски престо.
Клевета је постигла свој циљ. Упркос недостатку доказа, Нектарија су постепено удаљавали од управљања митрополијом и фактички га приморали да напусти Александријску цркву. То је био почетак једног од најтежих периода у његовом животу.
Повратак у Грчку
По повратку у Атину, светитељ је у почетку намеравао да се повуче на Свету Гору Атонску и посвети монашком животу. Међутим, многи црквени великодостојници убеђивали су га да остане у Грчкој, сматрајући да ће његова служба овде донети људима много више користи.
После смрти Александријског патријарха Софронија 1899. године, Нектаријево име поново се помињало међу могућим кандидатима за патријаршијски престо, мада сам светитељ није тежио црквеној власти. Упркос претрпљеној неправди, он се није огорчио нити је желео да се освети својим прогонитељима. Штавише, све наредне године његовог живота биле су испуњене делатном службом, проповедништвом, духовним руковођењем и помагањем људима.
Манастир на Егини
Године 1904, на острву Егини, светитељ Нектарије основао је женски манастир Свете Тројице. Од 1908. године и сам се настанио у манастиру, посвећујући све своје време његовом уређењу, молитви и богословским делима.
Име светитеља нарочито чврсто се повезало управо са Егином. Из целе Грчке њему су долазили људи, тражећи савет, утеху и молитвену подршку. Још за живота Нектарија многи су сведочили о необичној помоћи коју су добили његовим молитвама.
При томе је сам владика живео изузетно скромно. Учествовао је у свакодневним манастирским послушањима, радио заједно са сестрама обитељи и трудио се да свим својим снагама помаже онима којима је помоћ била потребна.
Болест и смрт
Почетком 1919. године светитељ се тешко разболео. Утврђено је да болује од рака. Не желећи да забрињава своју духовну децу, дуго је скривао болест и, колико су му снаге допуштале, настављао своју службу.
Пред крај септембра 1920. године болови су постали толико јаки да светитељ готово више није могао да хода. Превезен је у Атину и смештен у болницу, где је провео последње недеље свог земаљског живота.
Непосредно пред поноћ 8. новембра 1920. године светитељ Нектарије мирно се упокојио у Господу. Сахрањен је на Егини, у манастиру Свете Тројице, који је сам основао. Према бројним сведочанствима, после смрти, светитељево тело је ширило миомирис, а у близини његових моштију дешавали су се необични догађаји и исцељења.
20. априла 1961. године, одлуком Цариградске патријаршије, Нектарије Пентапољски званично је прибројан лику Светих Православне цркве.
Данас се мошти светитеља Нектарија Егинског чувају у манастиру који је он основао на Егини. А сам Свети Нектарије остаје један од највољенијих и најпоштованијих грчких светитеља.
Чуда светог Нектарија
Бројна сведочења верника говоре о чудесним исцељењима и помоћи добијеним молитвама Нектарија Егинског. Људи му се обраћају у болести, тешким животним околностима, жалости и искушењима.
Нарочито је пример светитеља Нектарија близак онима који се суочавају са неправдом или патњом. Читав свој живот он је смирено носио свој крст, чувајући веру у Бога и љубав према људима.
Према предању, јавивши се после смрти једној од својих духовних кћери, светитељ је рекао:
«Присутан сам у свету својим моштима… Жарко желим да помогнем људима… Јер видим Христа… Он је још увек распет.»
Живот светитеља Нектарија подсећа нас на то да се светост не открива у земаљској слави или благостању, већ у способности да се сачувају вера, љубав и милосрђе чак и усред најтежих искушења.
Пре неколико година Господ је преко овог угодника целом свету посведочио: «сваки који живи и верује у мене неће умрети довека» (Јн. 11, 26).
У једном планинском селу на Егини људи су остали без свештеника. Сузно су молили епископа да им пошаље свештеника барем за Васкрс, али такве могућности није било. Архијереј се чудом зачудио, када су му после празника људи почели захваљивати што им је послао свештеника, јер нису знали «где су били за време богослужења – на Небу или на земљи».
У Грчкој свештеник има статус државног службеника, па је дужан да у књигу богослужења унесе својеручни потпис за свако богослужење које служи. Када је владика прочитао запис у књизи да је богослужење служио «Нектарије, Митрополит Пентапољски», пао је на колена и заједно са народом почео да се захваљује Богу, «дивноме у светима Својим».
