Једном су старцу Пајсију Светогорцу поставили питање: како човек може да увиди да је неко демонозапоседнут, а не душевно болестан? Ево, шта је рекао старац:
- То може да уочи и обичан, побожан лекар. Они који страдају од демона почињу да се тресу када се приближе некој светињи. Из тога је сасвим јасно да су запоседнути демоном. Ако им даш мало свете воде или их дотакнеш светим моштима, успротивиће се, јер то узнемирава демона који је у њима, док се душевни болесници уопште не опиру. Чак и ако на себи носиш крстић и само покушаш да се приближиш демонозапоседнутом човеку, он ће се узнемирити и почети да се тресе.
Једном сам дошао на бденије у један светогорски манастир. Манастирски оци су ми рекли да сумњају да је један мирјанин који је био тамо демонозапоседнут. Сео сам у стасидију поред тог човека и дотакао га својим крстом, у којем се налази честица Часног Дрва Крста Господњег. Он се одмах стресао, скочио на ноге и отишао на други крај храма. Када су се људи, после бденија, мало разишли, пажљиво сам му пришао и покушао да на пријатељски начин поразговарам са њим. Поново се догодило исто. Тако сам схватио да је тај човек заиста био демонозапоседнут.

Када ми у келију доведу децу и кажу да су ђавоимана, да бих се у то уверио, обично узмем честицу моштију светог Арсенија Кападокијског и сакријем је у шаку. И да видите, док тако држим обе шаке затворене, ђавоимана деца са страхом гледају управо у ону шаку у којој држим свете мошти. Ако, пак, деца нису запоседнута демоном, већ болују, на пример, од неке болести мозга, она уопште не реагују на мошти.
Понекад им дајем да пију воду у којој су биле потопљене свете мошти, али ако су ђавоимана, одбијају да пију и беже. Једном таквом детету најпре сам дао слаткише да би ожеднело, а затим сам му донео ту воду. «Донео сам Јоци једну веома добру воду», рекао сам. Чим је отпио мало воде, почео да виче: «Ова вода ме пече! Шта има у њој?» — «Ништа», одговорио сам. «Шта ми то радиш? Пече ме!», наставио је да виче. «Не пече тебе; неког другог пече», рекао сам му. Затим сам му прекрстио главу, а руке и ноге почеле су да му се тресу.
Био је још један студент који је пре много година дошао овамо, у манастир. «У мени живи демон», рекао је он мени, «и он ме јако мучи. Ја страшно патим од тог демона, јер надасве он ме приморава да изговарам срамне речи. Ја сам доведен до очајања. Осећам како ме он гуши изнутра, удара ме час овде, час тамо», — и несрећни младић показао је на свој стомак, на груди, на ребра, на руке. Овај јадник је био јако осетљив. Стога, како га не бих повредио и да га утешим, рекао сам: «Слушай, демон није у теби. То што ти се дешава је спољашњи демонски напад.» Када смо заједно ушли у храм, замолио сам сестре које су биле тамо да се помоле за несрећно створење Божје. А сам сам ушао у олтар и узео делић моштију Светог Арсенија, изашавши из олтара, приближио сам се јаднику и поново га упитао: «У које место те удара демон? Шта мислиш, где се он крије?» Показао ми је то место. «Где? Овде?», питао сам њега и на то место положио руку у којој су биле свете мошти. Изненада је урликнуо! «Опекао си ме, опекао си ме! Нећу да изађем, нећу да изађем!» Он је викао, псовао, изговарао непристојности.
Тада сам за себе изговорио: «Господе Исусе Христе, истерај нечистог духа из Твог створења».
Молећи се, крстио сам јадника светим моштима.
То је трајало око двадесетак минута. После једног тренутка, демон га је затресао и бацио на земљу, а он је почео да се тресе. Толико се ударао да му је одећа била покапана свећама и заливена уљем из кандила. Подигли смо га и изнели из цркве. Читаво његово тело потресала је дрхтавица. Да би одржао равнотежу, морао је да се придржава за иконостас. Његове руке су биле прекривене каплицама зноја, као роса на јутарњој трави. Ускоро је демон изашао и младић се смирио. Он се ослободио злог духа и сада је жив, здрав и одлично се осећа».
Из књиге старца Пајсија Светогорца „Речи. Том III. Духовна Борба". Солун, 2001. година.
