Православна Црква не негира постојање такве духовне појаве као што је «урок». У светоотачком разумевању то није само народно сујеверје, већ стварно деловање злог духа, директни утицај демонских сила. По правилу, корен ове невоље су разорне страсти — завист и љубомора. Управо због демонске природе ове појаве, посебну молитву за исцељење од «урока» чита искључиво свештенослужитељ.
Због тога је од пресудне важности обратити пажњу на оне који постају медијатори те тамне силе. Наш задатак није само да констатујемо чињеницу туђег утицаја, већ да препознамо извор «урокљивог ока», како бисмо могли духовно да му се супротставимо. Главно питање није чак ни зашто је неки човек постао подложан «уроку», већ одакле код појединих људи уопште настаје та погубна, разорна способност — да «бацају урок».
Да ли је свако од нас може да баца урок? Наравно да није. Шта онда издваја оне који имају такав тежак поглед? Какве посебне особине су им дате, или, тачније, какве најважније моралне и духовне квалитете немају? Из ког извора црпе они ту тешку негативну енергију «урокљивог ока»?
Оци Цркве дају на то јасан одговор: «урок» је директна последица деловања демонских сила. У души човека који шири «урокљиво око» невидљиво је присутан, «седи» демон. И ма колико то савременом уму звучало фантастично или застрашујуће, то је духовна стварност. Онај ко има «урокљиво око» најчешће је одвојен од спасоносног окриља Цркве и њених благодатних тајни. Он не чисти душу кроз тајну исповести и светог причешћа, не осењује се крсним знаком. Будући изван црквене ограде, свесно себе лишава учешћа у тајнама. О таквим људима Свето Писмо говори веома јасно:
«Лицемери! Добро је за вас пророковао Исаија, говорећи: Ови људи приближавају се к Мени устима својим, и уснама поштују ме; а срце њихово далеко стоји од Мене»
(Јеванђеље по Матеју глава 15)
Нажалост, то је горка истина. Колико год нам било тешко да то признамо, свесно удаљавање од божанског пута, одсуство жеље да се иде у храм и духовно уздржавање од општења са Богом неизбежно отварају врата ђаволу, уносећи у живот човека све оне погубне последице које доноси тама.
Тако је свакоме од нас животно неопходно да завири у сопствену душу и искрено себе провери: колико је искрено и дубоко наше лично учешће у Христовим тајнама? Треба непрестано да се ограђујемо највећим и непобедивим оружјем против ђаволских лукавстава, а то је Часни и Животворни Крст.
Можда је најснажнија молитва против урока, којој православни хришћанин може прибегнути ради заштите себе и својих ближњих, она која призива у помоћ првоврховног апостола Петра:
О преславни апостоле Петре, који си душу своју за Христа предао и крвљу својом њиву Његову натопио! Услиши молитве и уздахе чеда својих, који ти се сада приносе са скрушеним срцем. Понеси немоћи наше и не одступај духом од нас. Молимо твоје заступништво за све нас. Својим молитвама помози да се лице Христово окрене ка нашим молбама и да нас удостоји, са свима светима, блаженог Царства и Брака Јагњета Свога. Амин
