Света Гора је позната далеко ван граница Грчке и једна је од најважнијих православних ходочасничких дестинација. Ово није само прелепо место где влада мир и спокој, већ и извор правих чуда.
Међу легендама Атоса које се преносе са генерације на генерацију постоји веровање о невидљивим старцима Свете Горе. Према њој, на врху Свете Горе живи 12 невидљивих подвижника. Чувари-пустињаци, голи подвижници, тајни старци – људи их различито називају. Али главна ствар остаје непромењена: старци Атоса су недоступни и јављају се само онима које сами изаберу. Најчешће се појављују пред обичним побожним ходочасницима или монасима, али још увек нема директних доказа о њиховом постојању. Многи људи који су посетили Свету Гору кажу да су током шетње и молитве често осећали нечије присуство поред себе.
Легенда каже да се број светогорских стараца никада не мења: у случају смрти једног од њих, на његово место долази други, и њих је поново 12. Сви монаси су приближно истог узраста, али не превише стари.
Невидљивог монаха можете срести у било ком делу полуострва Атос. Према сведочењима оних који су их видели, невидљиви старци нестају исто тако изненада као што се појављују. Кажу да им уопште не треба ништа материјално, уместо природних и телесних потреба хране се само молитвом.
Сматра се да је чињеницу постојања невидљивих стараца открио духовни отац једног од њих. Међутим, његово име је остало непознато.
Мишљења монаха и ходочасника Свете Горе о постојању невидљивих подвижника су подељена. Неки верују да је ова прича само лепа бајка. Други радије избегавају ову тему, јасно стављајући до знања да се о њој не расправља.
Једно од сведочанстава јављања стараца Атоса
Књига блаженог преподобног оца Андреја Теофилопулоса „Старци Атонски“ (Το Γεροντικο του Αγιου Ορους) садржи причу о либанском хришћанину који је стигао као ходочасник на Свету Гору крајем седамдесетих година 20. века. Одсевши на једном од места предвиђених за посету – скиту Свете Ане – човек је упитао управника скита старца Кирила којим путем може да се попне на врх планине. Добивши одговор, ходочасник је кренуо на пут.
Следећег јутра, пре него што је напустио скит, Либанац је питао старца Кирила ко су монаси које је срео на свом путовању претходног дана. Ходочасник је, савладавајући језичке потешкоће, испричао старцу своју причу.
Силазећи са планине Атос, човек је срео два монаха који су узимали воду. Они су позвали ходочасника у своју келију и почастили га смоквама. Осврнувши се око себе, човек је приметио да има око 10 стараца, сви они су се ослањали на штапове а у рукама су држали бројанице.
Старци су испричали Либанцу да већ давно живе на овом месту и да је њихов главни посао – да се моле за цео свет.
Након што је са изненађењем саслушао ходочасника, старац Кирил је рекао да у области коју је Либанац назначио никада није било келије, и да монаси тамо не живе. А то значи да је Либанац срео свеце који се показују само онима чије је срце чисто и предано.
Либанац се неисказано обрадовао таквом сусрету, а старац Кирил је био захвалан Богу што му је преко овог ходочасника открио свете монахе.
