У време злог римског цара Деција, Црква Христова је била прогонјена. Многи хришћани, укључујући свештенство, скривали су се од прогонитеља. Цар, долазећи у Ефес, наредио је да се приносе жртве идолима, а хришћани су се тражили свуда. Неко су, бојећи се мучења, отпали од вере, али су многи храбро подносили патње за Христа.
Међу онима који су остали верни били су седморица младића: Максимилијан, Јамблиј, Мартинијан, Јован, Дионисије, Ексакустодијан и Антонин. Видећи патње својих браћа, избегли су пагански празник и молили се у цркви. Издали су их цару, који је наредио њихово хапшење. Када је цар видео њихову лепоту и младост, прво је одлучио да их не погуби, већ да им да времена за размишљање.
Младићи, искористивши слободно време, делили су злато и сребро сиромашнима, а затим су се сакрили у пећину источни од града, где су се молили за снагу пред надолазећим мучењима. Заснули су, а када је цар поново наредио да их траже, улаз у пећину био је затрпан камењем.
Пуно година касније, за време владавине побожног Теодосија, догодила се ситуација када су робови, градећи ограду, случајно открили улаз у пећину. Света младићи, пробудивши се, нису знали да је прошло толико времена и одлучили су да изађу у град. Видећи да се град променио, били су запањени.
Јамблиј, одлазећи у град, био је ухваћен због древног сребрног новчића који је пронашао. Доведени су код градоначелника и епископа, који су, чувши његову причу, одлучили да оду у пећину. Тамо су нашли младиће, који су, као и пре, били непрођени и сијали светлом.
Цар Теодосије, сазнавши за чудо, дошао је у Ефес, где је срео свете младиће и хвалио Бога за њихово васкрсење. Међутим, поново су заспали, а цар је наредио да их оставе на миру, како су и тражили. Сећање светих младића се поштује у Цркви, а њихов живот служи као пример верности Христу.
