Архиепископ
Свети Петар, архиепископ Александријски, васпитан од блаженог Феоне, поста архиепископ у време прогона хришћана под римским царевима Диоклецијаном и Максимијаном. Подржавао је вернике, укрепљујући их у вери и водећи многе до мученичке круне. Изгнан за Христа, свети Петар је наставио да брине о свом стаду, налазећи се у Тиру и Палестини, и молио се за њих. Вративши се у Александрију, помагао је затвореницима, међу којима је било много презвитера и клирика, радујући се њиховој патњи и страдању.
У то време појавио се јеретик Арије, који је хулио Божанство Исуса Христа. Свети Петар му се супротставио, одлучивши га од Цркве. Упркос прогонима, број верника је растао, и многи су се обраћали Христу. Сазнавши о расту хришћанства, цар Максимијан је послао трибуна са војницима да ухапси светог Петра. Народ, сазнавши о његовом хапшењу, побунио се, желећи да заштити свог пастира. Трибун, видећи немир, одлучио је да привремено затвори Петра.
Примивши цареву наредбу о погубљењу, трибун је покушао да тајно изврши исту, али народ то није дозволио. Арије, сазнавши о затвору светог Петра, дошао је код њега с лицемерним покајањем, али га је свети Петар одбацио, знајући за његову превару. Прорекао је да ће после његове смрти архиепископ постати Ахила, а затим Александар. Свети Петар, желећи да избегне проливену крв, сам је одлучио да се преда мучитељима и тајно изашао из тамнице.
Трибун са војницима довео је светог Петра на место његове смрти, где је био посечен мачем. Те ноћи, једна затворница чула је глас с неба, који је објавио да је Петар крај александријских мученика. Ујутру, народ, сазнавши о његовој смрти, дошао је плачући до његовог тела, које је било погребено с поштовањем. Свети Петар, за живота није седео на небеском месту, био је посађен на престо после своје смрти, и сви су викали: 'Моли за нас, свети угодниче Божији!'
