Мученик Иполит био је један од ранохришћанских мученика који су пострадали за Христа у III веку, за време царева Декија и Валеријана. Иполит је био постављен за старешину римских тамница. Једном је у затвор доспео архиђакон Лаврентије. Он је обратио Иполита у хришћанску веру и предсказао му његову мученичку кончину. Када је свети Лаврентије погубљен, Иполит га је сахранио.
О томе је дознао цар, који је са подсмехом упитао није ли старешина тамнице постао чаробњак, украдевши тело хришћанина. Свети Иполит је храбро исповедио веру у Христа. И за време сурових батина понављао је да верује у Господа. Није одступио од својих речи ни када су га обукли у војничку одећу, која је подсећала на његово некадашње звање. Свети је говорио: "Ја сам војник Христа, Спаситеља мога, и желим за Њега да умрем". Разјарени незнабошци одузели су Иполиту имање, а његову дојиљу, Конкордију, и све укућане уморили су пред његовим очима. Мученика су осудили на смрт, привезавши га за необјахане коње. Истерзан ударцима о земљу и камење, свети Иполит је убрзо скончао. То се догодило 13. августа 258. године, трећег дана после смрти архиђакона Лаврентија.
Сви мученици били су тајно сахрањени од стране презвитера Јустина на месту њиховог подвига. Тело дојиље Конкордије бацили су у отхожје место, али су га после неколико дана двојица хришћана, Иринеј и Авундије, нашли и сахранили заједно са мучеником Иполитом. Због тога су те побожне људе утопили. Хришћани су потом извадили тела светих и положили их да почивају поред моштију архиђакона Лаврентија.
