Мученици Епиподије и Александар пострадали су за веру у Христа у граду Лугдуну (данашњи Лион у Француској) за време гоњења Марка Аурелија (161–180).
Били су племенити младићи који су заједно одрастали; од најранијег детињства били су духовно блиски, стекли су образовање и примили крштење.
Александар и Епиподије склонили су се од гоњења код једне хришћанске удовице, али су били откривени и ухапшени. При хапшењу Епиподије је изгубио сандалу; удовица ју је потом чувала као светињу.
На испитивању Епиподије и Александар исповедили су да су хришћани, што је разјарило судију и окупљену руљу. Народ је плануо у крицима гнева, а разгневљени судија наредио је да их разлуче и да Епиподија подвргну мукама.
Епиподије, одговарајући на судијине притворно благе речи, рече: „Живот који ми обећаваш за мене је вечна смрт, а смрт којом ми претиш — прелазак у бесконачни живот!“ Судија нареди да га растегну на кобили и муче гвозденим кукама. Народ, иначе жељан призора, побунио се и затражио да хришћанина ослободе. Бојећи се устанка, судија нареди да Епиподија одмах обезглаве.
Сутрадан судија нареди да доведу Александра и покуша да га заплаши причом о мучењима. Александар одговори: „Мислиш да ћеш ме заплашити сећањем на страдања? Знај да тиме само још више распаљујеш моју жељу да пођем за њима!“ Судија нареди да га бију, а затим, очајавши да сломи светитеља, осуди га на распеће на крсту.
Побожни хришћани су тајно узели тела оба мученика и сакрили их у једној пећини у околини Лиона, која је постала чувена по чудесима што су се у њој дешавала.
