Јеромонах
Преподобномученик Анатолије (Смирнов) био је високообразовани монах који је водио строг подвижнички живот. Био је и изузетан појац и даровит регент, који је писао духовну музику. Почетком XX века, отац Анатолије, заједно са другим монасима Глинске пустиње, био је позван у Свето-Тројицки мушки мисионарски манастир у Семиреченској области Туркестанског краја. Заједно са братијом повукао се у планинско подручје Медео, где су основали скит на брду Мохнатој, у Аксајском клисурском пределу, недалеко од града Верног (Алма-Ате).
Године 1909. отац Анатолије је рукоположен у чин јеромонаха.
У то време у граду Верном основан је Иверско-Серафимовски женски манастир, а отац Анатолије постао је духовник монахиња. Године 1913. у манастиру је настала велика смутња. Тада је отац Анатолије одвео своја духовна чеда из манастира у скит на брду Мохнатој. Монаси су потом одлучили да потраже још усамљеније место за своје подвиге и настанили се у подножју планине Кизил-Жар. Тамо су подигли келије на растојању од око 100 метара једну од друге. У Аксајским планинама монаси су косили сено, гајили кромпир и садили каранфиле поред извора близу скита.
Године 1916. отац Анатолије је управљао архијерејским хором у Саборном храму Вазнесења у граду Верном.
После затварања Иверско-Серафимовског манастира, још неко време је била активна манастирска црква Свих Светих, у којој је од 1921. године служио јеромонах Анатолије. Тамо је такође управљао хором и писао музику.
Средином 1920-их година, отац Анатолије отишао је у Сухуми, где је живео у планинама. Дописивао се са монахињама Иверско-Серафимовског манастира. Ускоро су добиле вест са Кавказа о његовом хапшењу и стрељању.
Преподобномученик Анатолије прибројан је лику светих новомученика и исповедника Руских у августу 2000. године на Архијерејском Сабору Руске Православне Цркве.
