Старац Григорије (Зумис)
Старац Григорије је јединствен пример правог светогорског старца који је одбацио сва земаљска искушења и, чак и ставши на чело манастира на Светој Гори, није се заносио значајним положајем и славом, више је волео да живи равноправно са осталим монасима.
Ретко се виђао у богатој свечаној одежди игумана манастира; није носио скуп накит и није хтео да користи скупоцене архијерејске штапове.
Бунтовник по природи, старац је више пута осетио на себи гнев археолога, који су га грдили што је одлучио да уништи део неког древног зида који је ометао монахе у свакодневном кретању, или због нечувене идеје да постави у арсани (луци) манастира Дохијара два стуба са скулптурама арханђела Михаила и Гаврила.
Архимандрит Григорије је рођен на острву Паросу и био је у сродству са чувеним светогорским старцем Јосифом Исихастом.
Пре доласка на Свету Гору, старац Григорије монашки је живео на свом родном острву и на Патмосу; успео је да буде игуман два манастира; био је духовно чедо 2 савремена грчка свеца – Филотеја Зервакоса и Амфилохија Макриса.
Старац Григорије је живео у манастиру 65 година. Монашки постриг примио је 1. јануара 1967. од старца Амфилохија Патмоског.
Неколико година касније, старац је стигао у манастир Дохијар, где је убрзо изабран за игумана. Вреди напоменути да се манастир налазио у прилично жалосном стању, почео је да се руши, а братија је била малобројна.
Старац Григорије Зумис се увек разликовао од других посебним и независним ставом, чак и у вези најосетљивијих питања. Тако је у једном од својих интервјуа о својој игуманској служби на Светој Гори Атонској рекао следеће:
«Пре него што сам постао игуман манастира Дохијара, мене су носом забадали у сваку четку која је остала у овом старом манастиру од претходних управника. Тако је требало да буде, драго ми је да су ми то радили. Најтеже кораке у свом животу ја сам начинио да се попнем на трон Дохијара, после 10 година игуманства у грчким манастирима».
Старац је више волео да носи стару, неупадљиву одећу и увек се понашао врло скромно. Упркос свом положају, он се представљао као јеромонах и молио да у молитви помињу «разбојника Григорија».
О монаштву игуман манастира Дохијара је говорио овако:
«... Унутрашњи живот правог монаха није видљив другима, он је скривен и биће откривен тек у Царству Небеском. Монах је, како кажу теолози, пророк који својим животом говори о последњим данима. Стога је на сахрани монаха његово лице увек буде прекривено покровом, а цело тело - великом схимом, као што државном заставом покривају тела војника који су јој служили и борили се за њу до смрти».
«Хвалим Господа и Његову Пресвету Мајку што је мој монашки живот, који сам увек делио са својом братијом, био пун искушења. Све смо научили из сопственог искуства и зато се, као вођа, не осећам за собом кривице. Морали смо да живимо и на обали мора, и у равници, и у планинама, а сада и у подножју Атоса».
Руски сценариста Илија Авраменко овако се сећао старца:
«Геронда Григорије је имао навику да благосиља шамаром. Притоме је сматрао да што јаче то боље. Рука му је била јако тешка - барем сам ја стекао такав утисак. Ево, сада се тога сетио, и образ ми је почео да гори. У неким случајевима, могао је да «благослови» и штапом – ако је, на пример, неко у његовом присуству седео прекрштених ногу (јер су тако некада седеле блуднице)».
«- У Дохијару су се водили јако занимљиви разговори. Отац Григорије је био такав кремен вере! Старац је био тако скроман! Када смо први пут дошли тамо и ушли на територију манастира, видели смо како хода неки човек, сав у дроњцима, а око њега је трчало вероватно 100 мачака. Свима су репови подигнути! А ту су и мали пси који трчкарају около. Идемо до њега, а он:
- Ево, сада ће доћи монаси, свега ће бити ... – као да је он овде нико и ништа».
«А онда смо, сећам се, отишли на трпезу – и ето, на челу стола је био тај исти монах... Само је мантија коју је носио била другачија, а не радна. То је, испоставило се, био игуман. Геронда Григорије. Почео је да говори, и сви су само зинули. Он нам је испричао такве ствари! Ништа слично нисам прочитао ни у једној књизи. То је толико духовна особа! Грчка је, само његовим молитвама, била сачувана од многих зала. А колико је волео Русију!»
