Чудотворна лоза Симеона Мироточивог расте у манастиру Хиландару на Светој Гори Атонској. У близини зидина централног саборног храма манастира налази се празан светитељев гроб из којег расте стабљика винове лозе. Верује се да, док лоза рађа, овде пребива благодат Светог Симеона.
Грожђе са винове лозе се суши и дели свима коме је потребна помоћ. Посебну моћ лоза Симеона Мироточивог има код помоћи паровима без деце. Православни хришћани се моле Симеону Мироточивом за:
- исцељење од неплодности и даровање деце;
- јачање здравља;
- проналажење правог пута и просветљење;
- исцељење од свих врста болести, како физичких, тако и душевних;
- учвршћивање у вери;
- упућивање на пут истине;
- постизање материјалног благостања;
- стицање душевног мира.
Преподобни Симеон Мироточиви је један од најневероватнијих светитеља поштованих у православљу. У много чему нико не може да се упореди са њим, јер је превише тога у његовом животу, у његовој судбини, у његовој души, у његовом светом наслеђу потпуно невероватно, ништа слично у црквеној историји не постоји.
Светитељ је освојио и ујединио кнежевине српске које су биле под страном влашћу и оживео православље у земљи. Осим тога, Симеон је основао читаву породицу српских светитеља. Испунивши своју мисију, замонашио се и повукао у манастир, где је водио праведни и подвижнички живот.
После смрти преподобног, догодило се чудо - његове мошти су почеле да мироточе. Баш због тога се свети Симеон прославља часном титулом Мироточивог: за разлику од нетруљења моштију у Цркви, које се јавља доста често, мироточење из моштију је много ређа појава, и обично се испољава једнократно или периодично, а не стално. Преподобни Симеон се назива Мироточиви, јер су његове мошти од давнина прослављене мироточењем. То сведочи да је овај царски праведник посебно угодио Богу. Његову посебну светост потврђује и чињеница да је постао једини у свету оснивач династије која је дала многе светитеље и која се у српској историји назива «Светородна лоза Немањића», по световном имену светитеља – Немања.
Светородна лоза Неманића није само леп песнички епитет, већ и сасвим реално чудо. На Светој Гори Атонској плодну винову лозу засадио је сам Свети Симеон. Већ много векова људи који једу њене плодове добијају исцељење од неплодности. Као што је већ поменуто, Свети Симеон је добио тако велику милост од Бога да је постао родоначелник многих светитеља – бранилаца Православља. Нико, осим њега, у новозаветној Цркви Христовој није био удостојен тако велике награде.
Како следи из житија преподобног Симеона, које је написао хиландарски јеромонах Доментијан, светитељ је «од младости желео да служи Богу светошћу и правдом у све дане живота свога пред Њим».
Стефан Немања је рођен око 1113. године у Зети, у Рибници, и овде је крштен. Треба напоменути важну чињеницу из његовог житија. Пошто се у младости крстио по латинском обреду, он је касније ово крштење сматрао потпуно неважећим. Не допуштајући било какав компромис између правог хришћанства и јереси, поново је прихватио право, православно, крштење.
У тридесет седмој години своје владавине, богољубиви отац наш Стефан, решен да настави свој живот као монах, отишао је у манастир да прими монашки постриг.
Стефан је 25. марта 1195. године, на Свете Благовести, ступио у манастир Студеницу, чији је он ктитор. Ту је примио монашку схиму под именом Симеон. Његова супруга Ана, господарица целе српске земље, такође се замонашила под именом Анастасија и отишла у манастир Пресвете Богородице у Расу.
После кратког времена, попустивши наговорима сина Саве, свети Симеон је кренуо пут Свете Горе. 8. октобра 1197. он је крочио на Атос. Преподобни оци, који су се подвизавали на Светој Гори, примили су га са радошћу и великим почастима. Најпре је Симеон остао у манастиру Ватопеду, јер је ту пронашао своје жељено, изгубљено јагње – тако о себи каже Свети Сава.
Пошто је провео извесно време у Ватопеду, каже Свети Сава, блажени Симеон је испросио од свог пријатеља, грчког краља Алексеја, место за подизање манастира на Светој Гори. Нашавши празно место звано Хиландар, он је послао писмо свом сину, владару Србије Стефану, да им у изобиљу пошаље све што је потребно за изградњу и обнову Хиландара. Манастир је постојао од 5. века, али је временом потпуно пропао. Отац и син Немањићи су поново обновили Хиландар. Од тада он је процветао и постао јак.
Преподобни Симеон се упокојио 13. фебруара 1200. године у 87. години. За своје велике врлине Господ је удостојио упокојеног светитеља даром чудотворства. Његово тело је почело да излива чудотворно миро, и кроз њега, силом Божијом, почеше да се врше многа чудеса.
У почетку су мошти светитеља сахрањене на територији манастира Хиландара. Али неколико година касније, његов син Сава је одлучио да се врати у Србију и тамо пренесе свете мошти. Био је уверен да Симеонови остаци треба да припадну његовој родној земљи, за коју је његов отац толико учинио.
У почетку су светогорски монаси били веома тужни јер су изгубили светињу. Али преподобни Симеон се јави у сну манастирском игуману Методију, рекавши да се његове мошти морају бити враћене у отаџбину, а за утеху братије и у спомен на њега израшће чудотворна лоза, и док буде доносила плод, са Хиландаром ће бити и његов благослов.
Ово пророчанство се остварило 1207. године. Из каменог зида празног гроба светитеља почела је да расте винова лоза. Стабљика винове лозе се уздиже на висину од једног и по метра од земље. Монашко предање каже: док лоза роди, на Хиландару ће почивати благослов преподобног.
Али лоза није изузетна само из тог разлога, она има и другу особину. Убрзо су свети оци почели да примећују да су ходочасници који су јели плодове од ове винове лозе постајали очеви, иако много година пре тога нису могли да окусе срећу родитељства. Од тада и до данас, монаси деле и шаљу сушено грожђе и изданке винове лозе неплодним породицама. И оне добијају децу!
Мошти, враћене у отаџбину Симеона, наставиле су да мироточе и тамо. Кивот са светим моштима и даље је у Србији, доносећи исцељење и утеху верницима. И до сада благочестиви хришћани узимају миро из кивота, мажу се њиме против разних болести и добијају исцељење.
