Презвитер
Свештено-мученик Зиновије (Зиновије Евстафијевић Сутормин) служио је као фелдшер у Сибирској козачкој војсци пре него што је примио свештенички чин. Године 1901. рукоположен је за ђакона у храму Васкрсења у граду Семипалатинску, а 1911. године — за свештеника у храму у селу Врхуба у округу Змејногорск у Томској губернији, где је постављен за настојатеља. Под оцем Зиновијем започета је изградња нове камене цркве у част светитеља и чудотворца Николаја, која је завршена и освећена 1913. године.
Године 1912. умрла је супруга оца Зиновија, оставивши му петоро деце на бризи. Године 1919. свештеник који је служио у селу Георгијевка затражио је од правећег архијереја да га премести на другу, богатију парохију, због бројности своје породице. Архијереј је предложио свештенику да сам пронађе некога ко би желео да размене парохије. Свештеник је предложио размену оцу Зиновију, који је дао сагласност на ту размену.
У јануару 1920. године отац Зиновије је отишао да посети свог старијег сина у селу Шемонаиха са својом млађом децом. 23. јануара 1920. године село је заузео одред црвене армије, након чега су почели претреси и хапшења. Отац Зиновије је ухапшен заједно са другим житељима села. Сви ухапшени су осуђени на смрт и одведени из села. Отац Зиновије је погубљен и сахрањен у заједничкој гробници недалеко од села Шемонаиха.
