Преподобни Серафим рођен је 3. фебруара 1879. године у селу Семеновка, у Самарској губернији. Године 1900. постаје послушник у Свето-Даниловом манастиру у Москви, где је 15. маја 1910. године пострижен у мантију са именом Серафим. Године 1911. рукоположен је у иеродиакона, а 1915. – у иеромонаха. Године 1920. награђен је наперсним крстом, а 1923. године је узведен у чин игумена. Служио је у Тројичком сабору и цркви Покрова Божије Матере Даниловог манастира, а после њиховог затварања – у храму Васкрсења Христовог.
У децембру 1930. године почели су масовни хапшења духовенства. 8. фебруара 1931. године игуман Серафим осуђен је на три године изгнанства у Северну крајину. Прво је послат у Архангелск, затим у Пинегу и село Кулој, где је живео до краја свог изгнанства.
28. фебруара 1934. године вратио се у Москву, али му није било дозвољено да живи тамо, па се настанио у Кашири. Касније је именован да служи у Никольској цркви у селу Никольскоје-Головинскоје. Служио је до масовних хапшења 1937. године.
24. и 25. новембра 1937. године против њега су сведочили бивши председници сеоског већа. 1. децембра 1937. године ухапшен је и затворен у Волоцку тврђаву. 3. децембра тройка НКВД осудила га је на десет година затвора у исправно-трудном логору. 5. фебруара 1938. године стигао је у логор у Амурској области, а затим је пребачен у Бушујски и Слободњенски логор. Преподобни Серафим упокојио се 9. новембра 1942. године у Слободњенском исправно-трудном логору и био је погребен у безимену гробу. Његова памјат се обележава 27. октобра (9. новембра).
