Током владавине византијског цара Теодосија Великог, у Антиохији је живео златар по имену Андроник, који је узео за жену ћерку златара Атанасија. Пар је водио врлински живот, делећи своје богатство на три дела: за сиромашне, за украшавање цркве и за домаће потребе. Након рођења њихове деце, Јована и Марије, престали су са телесним заједништвом и живели су у чистоћи, бринући се о сиромашнима и болеснима.
Након двадесет година живота, деца су оболевала и умрла. Атанасија, жалећи, желела је смрт, али јој се указао свети мученик Јулијан, који ју је утешно обавестио да деца живе на небу. То је променило њену тугу у радост, и одлучила је да оде у манастир на покајање.
Андроник се сложио, и кренули су, остављајући дом и имање. У Јерусалиму су се поклонили светим местима, а затим је Андроник, примивши благослов од преподобног Данила, пострижен као монах, док је Атанасија смештена у женски манастир.
Атанасија, прихвативши изглед анђела, провела је дванаест година у манастиру све док није оболевала. Пре смрти, замолила је старца Данила да пренесе писмо Андронику, у којем је открила свој прави идентитет. Након њене смрти, Андроник је сазнао да је Атанасија била његова жена.
Андроник је убрзо отишао Господу. Међу монасима је настао спор о томе где да сахране Андроника, али су на крају сахранили њега са Атанасијом, славећи Бога за њихову светост и стрпљење.
