У Риму, за време владавине Аркадија и Хонорија, живео је побожан човек по имену Евфимијан, племић и богат владар, који је, упркос свом богатству, патио од неплодности своје жене Аглаиде. Она, молећи Бога за сина, родила је Алексија, који је од малих ногу тежио духовном животу. Када је Алексије постао пунолетан, родитељи су га заручили, али он, желећи да се одрекне световних добара, тајно је напустио дом, узимајући завет сиромаштва и поста.
Свети Алексије отишао је у Едесу, где је живео од милостиње и поста, а затим, по Божијој вољи, вратио се у Рим, где је живео у кући својих родитеља, не откривајући своје име. Подносио је понижења од слугу, али је остао веран Богу. Након седамнаест година живота у сиромаштву, свети Алексије предаде душу Богу, остављајући писмо у којем је објаснио своје поступке родитељима и вереници.
После његове смрти, његови родитељи и вереница сазнали су о његовом правом животу и туговали су за његовим патњама. Његово тело је пронађено, и многа чуда су се догодила од његових моштију, исцељујући болесне и ослобађајући опседнуте. Свети Алексије преминуо је 17. марта 411. године, а његове мошти су с поштовањем сахрањене, поставши предмет поштовања и исцељења.
