Водоотпорне налепнице са иконама Богородице и светаца. Иконе су урамљене сликама арханђела. На бочним странама налепнице је натпис Αγιον Ορος – Света Гора.
Налепнице од емајла се лепе за било коју површину. За најбоље резултате, претходно загрејте налепницу феном: усмерите врућ ваздух на њу и загревајте најмање минут да бисте омекшали површину.
Живоносни Источник
Живоносни или Живопријемни источник је свети извор који се налази у Цариграду, недалеко од Златне капије. Овде је била летња резиденција императора. Богородица се назива Животворни Источник јер је Она примила у своју утробу. Христа, који јесте сам живот,
О открићу извора говоре две главне легенде, према којима су два различита императора отворила ово светилиште након чуда које им се јавило. Међутим, са сигурношћу се може рећи да је у 6. веку нове ере већ постојала црква Живоносног Источника.
Никифор Калист у 14. веку нове ере наводи листу великих чуда овог светог места.
Данас се у дворишту Живоносног источника налазе гробови Васељенских Патријараха. Свети извор изгледа као мермерни базен који се налази у доњој зони храма. У манастиру Хора чува се икона израђена у техници мозаика..
Прослава обнове цариградске цркве Живоносног источника и сећања на велика чуда која су се десила у храму бива у петак Светле седмице, у спомен на освећење Цркве од стране императора Лава.
Храм је познат и као манастир Баликли (у преводу са турског - "Рибљи"). Према предању, 23. маја 1453. године један монах је пекао рибу у близини извора када му је неко донео вест о паду Цариграда. Монах је одговорио да би поверовао да се тако нешто може догодити само ако риба коју је пржио напусти тигањ и падне у извор. И заиста, риба је оживела и пала у извор свете воде. И до данас, у извор живе рибе које имају тамне трагове на боковима, као да су их пржили.
Богородица Семистрељна
Икона Богородице прободена са седам мачева припада истом иконографском типу као и „Симеоново пророчанство“ или „Умекшање злих срца“.
Зависно од врсте, на икони је приказана Богородица са четири мача лево и три десно, или са три мача лево, три десно и један испод. Радња је заснована на пророчанству Светог Симеона Богопримца, који је предвидео бол који ће Богородица доживети у растављању од свог вољеног Сина.
Прототип потиче из цркве Светог Јована Богослова код реке Тошни у околини Вологде. Једном се икона јавила у сну неком сељаку који је боловао од многих болести; откривено му је да мора пронаћи ову икону и помолити се пред њом ако жели да оздрави. После дужег тражења, он је икону пронашао у звонику цркве, где су по њој ходали, помешавши је са обичном даском. Сељак је очисти, поклони јој се и оздрави. Од тада се ова икона сматра чудотворном.
Свети Спиридон
Свети Спиридон је светац заштитник Пиреја и острва Крф у Грчкој. Због великог чуда које је учинио на Првом васељенском сабору, сматра се покровитељем грнчарства. На сабору се водила жестока расправа о божанској природи Исуса Христа и тројству Бога. Свети Спиридон је говорио, доказујући постојање овог тројства. Када је дошао ред на њега да говори, он је узео глинену циглу и, прекрстивши се, рекао:
„У име Оца“ – у том тренутку из глине је избио пламен;
"И Сина" - тада је из цигле почека да капље вода;
„И Духа Светога“ – после чега му је у рукама остала само сува глина.
Присутни су били изненађени и обесхрабрени. Спиридон је објаснио да као што су ватра, вода и земља три елемента који чине једну глинену циглу, тако је и Света Тројица Бог, један у Три Лица. И тако је учешће Спиридона Тримифунтског допринело утврђивању истине на Васељенском сабору.
Светог Спиридона поштују и обућари, јер су „папуче” или „чизме” светитеља велика светиња.
Спиридон из Тримифунтског рођен је 270. године нове ере у селу Асија (Аскија) на Кипру, у прилично добростојећој породици пастира који су наставили породични посао.
Био је једноставан, љубазан човек, увек се одликовао љубављу према ближњем. Недељом и празницима Спиридон је често водио пастире на црквена богослужења, а затим им објашњавао Јеванђеље или неки део теологије Апостола. Светитељ је увек штитио удовице и сирочад.
Спиридон се оженио побожном женом и добили су ћерку Ирини. Убрзо му је, међутим, умрла жена. Али, ни после овог тешког губитка Спиридон се није обесхрабрио, већ је наставио да служи Богу својим добрим делима. Народ га је толико волео и поштовао да су га изабрали за епископа Тримифунта на Кипру. По милости Божијој учинио је тамо многа чудеса.
Нетљене светитељеве мошти, које су до данас задржале тежину и температуру живог људског тела, чувају се на острву Крфу. Чак се и ципеле светитеља повремено троше: верује се да он излази из свог ковчега како би помогао свима који му се обрате. Стога му се ципеле редовно мењају, а старе, похабане секу на ситне комаде и деле верницима.
Свети Пајсије Светогорац
Свети Пајсије Светогорац (1924-1994) је био и јесте један од најпоштованијих и најомиљенијих грчких монаха 20. века. Цео живот светитеља је узоран пример пожртвованости, бриге за ближње, као и истински хришћанске љубави и трпљења. Многи наши савременици били су сведоци бројних чуда и пророчанстава која је старац чинио за живота.
Пајсије је рођен у Кападокији (Мала Азија) под именом Арсеније. У првим месецима живота, породица се преселила у Грчку и настанила се на Крфу. Касније се Арсенијева породица преселила у Игуменицу, а након ње - у Коницу, где и остала.
Арсеније је од малих ногу почео да показује љубав према Богу и страст према Светом писму. Поред тога, тежио је ка самоћи, која је постала први предуслов за будући монашки живот. Године 1945. он је регрутован у војску. Касније су његови ратни другови говориле о невероватној пожртвованости Арсенија. Никада никога није одбијао и увек се добровољно јављао да иде на прву линију фронта уместо војника који су имали породице и децу. Његови ратни другови се сећају и чуда које је светац чинио већ тада: више пута се чудесно спасао сам и спасио своје другове од непријатељских метака.
Одмах по отпуштању из војске, младић је отишао на Свету Гору, где је добио своје прво монашко име - Аверкиј. Међу браћом се одликовао великом љубављу и разумевањем према својој браћи, јављајући узор смирења и послушности. Аверкиј је 1956. примио малу схиму, након чега је коначно добио име по коме га данас верници широм света познају – Пајсије.
Свети старац се упокојио 12. јула 1994. године после дуге болести. Питање његове канонизације забрињавало је многе вернике од тренутка његове смрти, јер сведоци бројних чудеса које је јавио Пајсије живе до данас. Коначно, 13. јануара 2015. године, једногласном одлуком чланова Светог Синода Цариградске Православне Цркве, одлучено је да се схимомонах Пајсије Светогорац канонизује.
Гроб старца налази се у Суротију, у манастиру Светог Јована Богослова, где хиљаде ходочасника долазе да клекну поред последњег земаљског уточишта Светог Пајсија.
