Православни крст: историја и симболичко значење
Православна црква поштује Крст Христов као велику реликвију, која симболизује искупљење људског рода. Часни Крст Господњи за хришћанску веру је највиши симбол жртвовања и освећења и стога је његов значај заиста огроман. Крст и Васкрсење су две главне осовине хришћанства: Васкрсење следи за Крстом и претпоставља Крст, а Крст предвиђа Васкрсење.
Пре него што је Христ био разапет за наше грехе, свако ко је умро распећем сматран је проклетим. Након смрти Исуса на крсту, он је постао симбол искупљења. Од оруђа смрти, крст се претворио у вечни извор живота, од страшног оруђа џелата - у светло и благословено знамење, од дрвета бола и жалости - у уточиште за одмор и радост.
До овог парадокса и велике промене дошло је зато што неизмерна божанска љубав и милосрђе нису светили за људско незнање и зло. У свеискупљујућој божанској љубави нема места мржњи, гневу и злоби. Бог се, као апсолутна љубав, уместо освете, смиловао човеку и дао му искупљење од горких окова греха и зла, дарујући му живот вечни. После распећа, крст се повезао са Господом Исусом Христом, црпећи из Њега своју непобедиву снагу, освећење и благодат. Зато поклоњење хришћана крсту није идолопоклонство, већ поклоњење Самом Христу. Хришћани са поносом носе крст у знак сећања на велику помирбену жртву и као јак бедем против зла.
Часни крст Господњи је обједињујућа снага човечанства. Две попречне шипке Крста симболизују сједињење људи са Богом (вертикала) и јединство људи међусобно (хоризонтала). Хоризонтала такође симболизује две руке Распетог Спаситеља које су отворене да обхвате и загрле цело човечанство.
