Из дела Светитеља Теофана Затворника
«Ви знате како ради електрични телеграф? У Петербургу на пример покрену одређени апарат и у истом тренутку то се одрази на сличном апарату у Москви, тако што стигне порука са истим значењем са каквим је послата. Како се то догађа? Тако што су у питању апарати исте врсте и што их сједињује танка жица који је између њих постављена. Рад таквог телеграфа је као наша молитва. Ми и свети смо као два апарата исте врсте; средина у којој пребивају свети и која окружује наше душе – то је проводник. Када се истинска молитва – срдачна – покрене у души, она по тој стихији, делујући на њу, као зрак светлости пролети до светих и каже им шта хоћемо и за шта се молимо. Између наше молитве и њеног услишења не постоји међупростор – потребно је само да молитва иде из срца. Оно је наш телеграфски апарат за небо. А оне молитве које не иду из срца, него само из главе и са језика, не дају светлост која усходи на небо и не чују се тамо. То уосталом и није молитва, него само њен привид.
Можда то нисте приметили, али описали сте опитну потврду тога о чему говоримо. Пишете да сте се усрдно помолили и да сте се истога часа умирили, јер сте добили унутрашње уверење да ћете бити поштеђени онога што Вас је притискало; а затим се то стварно и догодило. Ето, видите да је тачно моје поређење телеграфа и срдачне молитве, која се по тој стихији невидљиво спроводи ка небу.
Из Вашег срца пошао је откуцај или зрак ка небу, а по истој тој линији или истим таквим зраком са неба је до Вашег срца стигао одговор на оно што Вам је било потребно.
Тако увек бива са свим молитвама које исходе из срца. Испуњавање такве молитве не уследи увек истога часа, али услишена бива одмах.
Не могу довољно да се нарадујем што је тако било и са Вама. Дај Боже да Вам и чешће буде тако. Сетите се како сте се молили и увек се трудите да се молите тако, да би молитва ишла из срца и да не би била произношена (изговарана) само језиком или умом.
Ако тако уредите, то ће Вам уједно бити и практично решење питања како да поступате да бисте живели у духу. Јер таква молитва је живот духа. Дух пребива у Богу и сједињен је са Њим, и у томе је сва сила његовог живота. Знајте да дух живи само онда када се човек моли онако како сте се Ви помолили. Када такве молитве нема, то значи да је он замро, ако није и сасвим угушен.
Нећу крити од Вас да, иако сте се тако помолили, тешко да ћете моћи увек тако да се молите. Такву молитву даје Бог или је подстиче анђео чувар. Она долази и одлази. Из тога, ипак, не следи да нам је дозвољено да остављамо молитву. Она долази онима који се труде, а онима који се не труде не долази. Видимо да су се свети оци много трудили у молитви и да су тим трудом распаљивали молитвени дух у себи. У својим делима оставили су нам записано како су до тога долазили.
Све што су они о томе рекли чини науку о молитви, која представља науку над свим наукама. Доћи ће време када ћу са Вама проћи кроз ту науку, а сада сам је само узгред поменуо. И још да додам: нема ничег важнијег од молитве. Сходно томе, њој треба посветити више труда него било чему другом. Даруј нам, Господе, усрдност у таквом труду.
Ваше смирене мисли о себи и Ваша осећања су анђеоска. Али, колико су анђели савршени и светли! А ипак су потпуно смирени, смиренији од било ког човека. Смирена душа је увек светла. Помрачење душе почиње онда када човек почне превише да мисли о себи, јер је то дело мрачних сила. Нека Вам Господ подари да никада не изгубите таква осећања, како бисте увек пребивали у светлости».
