Митрополит
Рођен 24. јуна 1866. године у Грахову (Херцеговина) у породици свештеника и народног хероја Богдана Зимонића. Учествовао је у Херцеговачком устанку 1875-1878. године. Образовао се у духовној семинарији и на Православном богословском факултету у Черновцима. Од 1893. године радио је у духовној школи у Рљеву, где је уживао љубав семинариста.
6. септембра 1895. године примио је монашки постриг са именом Петар, а затим је рукоположен у иеродиакона и иеромонаха. Године 1901. постављен је за консисторијалног саветника Дабар-Босанске митрополије, а 1903. године је унапређен у архимандрита.
27. маја 1903. године изабран је за митрополита Захумље-Херцеговине. Обновио је епархију, борио се за српску аутономију у образовању. Саградио је бројне цркве и организовао српске школе. Током Првог светског рата остао је на својој катедри, помажући пастирима и верницима.
Од 1918. године активно је радио на уједињењу Српске Православне Цркве. Након смрти митрополита Евгенија 1920. године, изабран је за митрополита Дабар-Босне. Наставио је да проповеда мир и добросуседство, уживајући поштовање међу муслиманима и католицима.
Током његовог управљања саграђено је много нових цркава. Године 1941, након напада Немачке на Југославију, митрополит Петар остао је са народом, упркос претњама. Ухапшен је 12. маја 1941. године, подвргнут мучењу у концентрационим логорима. Његова судбина остала је непозната, али је прихватио мученичку смрт за Христа.
Сећање на њега живи у срцима верника. Године 1982. његов наследник је истакао његову врлину и ауторитет. Године 1998. прослављен је у лику светих мученика. У његову част саграђено је неколико цркава.
