Архимандрит
Рођен је 9. маја 1875. године у граду Августову, Сувалковска губернија, у породици војног feldšera Александра Осипова, и крштен је именом Николај. Године 1891. завршио је Холмску духовну школу, 1897. године – Духовну семинарију, а 1901. године са степеном кандидата богословља – Светог Петра Духовну академију. 19. августа 1900. године пострижен је у монаштво са именом Неофит, 27. септембра исте године – рукоположен у иеродиакона, а 14. маја 1901. године – у иеромонаха.
После завршетка академије, 13. августа 1901. године, постављен је за предавача хомилетике у Холмску духовну семинарију. 1. јула 1902. године постављен је у Пекиншку духовну мисију са правом ношења златног напрсног крста. 24. јула 1903. године пребачен је за управника Тихвинске духовне школе, где је морао да предаје словенски и грчки језик.
17. октобра 1905. године постављен је за ректора Самарске духовне семинарије. У то време био је члан Самарског епископског комитета Православног мисионарског друштва и члан Самарског епископског мисионарског савета. 24. новембра 1909. године на седници Светог Синода предложено је да се преведе на место ректора друге семинарије, што је и прихваћено.
Архимандрит Неофит био је прави подвижник и аскета, водећи строго трезвен начин живота. Тежио је да подигне морални и образовни ниво духовне школе, што је изазвало симпатију и поштовање. Међутим, његова строгоћа и пажња према детаљима кварили су односе са сарадницима.
8. августа 1911. године постављен је на службу у Санкт Петербург на место сталног члана Учитељског комитета при Светом Синоду. 28. новембра 1912. године, истовремено са остављањем у Учитељском комитету, постављен је за члана Санкт Петербуршког духовног цензорског комитета.
Године 1918. на позив Светог Патријарха Тихона преселио се у Москву и постао његов секретар. 5. маја 1922. године Патријарху је саопштено о почетку истраге по његовом случају, и истог дана је ухапшен заједно са другим службеницима.
Ухапшени је доведен у Унутрашњи затвор ГПУ, где су га испитивали три дана заредом. Н није пристао на сарадњу са ГПУ, због чега је био подвргнут тешким условима задржавања. 7. маја 1922. године истражитељ је потписао решење о његовом задржавању.
25. новембра 1922. године Комисија НКВД-а осудила га је на три године прогонства у Зирјанском крају. По истеку казне 1925. године вратио се у Москву, где је мирно живео и посветио време молитви. Међутим, 1935. године поново је ухапшен под оптужбом за антикомунистичку делатност и осуђен на пет година затвора у исправитељно-радном логору.
Године 1935, док је био у логору, наставио је да подржава духовни живот међу затвореницима, организујући молитве и богослужења. Умро је у затвору, остављајући иза себе сећање на своју верност Христу и Цркви.
