Свети Маруф био је епископ града Тигрита, познат по свом знању и побожности. Писао је о мученицима који су страдали за хришћанску веру и оставио дела на сирском језику, међу којима су "Тумачење на Јеванђеље", "Песме Маруфа", "Литургија Маруфа" и "73 Правила Васељенског Никејског Сабора".
Године 381. учествовао је на II Васељенском Сабору у Константинопољу против јереси Македонија, а 383. године – на Антиохијском Сабору против месалијана.
Године 403–404. отпутовао је у Константинопољ да заступа персијске хришћане. Два пута је био послан од цара Теодосија Млађег код шаха Издегерда да закључи мир између империје и Персије.
Године 414, као посланик на двору Издегерда, допринео је слободи исповедања хришћанства у Персији, обнављао цркве и пренео мошти светих мученика у Мартиропољ. Умро је око 422. године. Мошти светог Маруфа касније су пренете у Египат и положене у скитском манастиру Богородице.
