Благородни Данило, архиепископ целе српске земље, био је син богатих и племићких родитеља. Од малих ногу показивао је дар за учење и тежњу ка монашком животу. Након што је пострижен у монаштво у манастиру светог Николе, посветио се строгим подвизима, молитвама и служби Богу.
Српски краљ Стефан Урош Милутин, сазнавши за врлину светог, позвао га је на двор, али је Данило тежио самоћи. Убрзо је рукоположен за презвитера од архиепископа Евстатија и постављен за игумана на Светој Гори, где је наставио своје духовне борбе.
Током напада непријатеља на Свету Гору, свети Данило показао је храброст бранећи манастир Хиландар. Претрпео је много патњи, али са вером у Бога наставио је да брине о браћи и обитељи. Након успешне одбране манастира, вратио се на Свету Гору, где се поново посветио молитвама и посту.
Данило је позван да служи у епископији Бањској, где је постао миритељ између краља Уроша и његовог брата Стефана. Саградио је катедрални храм светог апостола Стефана и наставио да се брине о потребама Цркве и стада.
Nакон смрти краља Уроша, свети Данило је уздигнут на архиепископски престо. Одликовао се побожношћу, бринуо се о обнови храмова и обраћењу богомила у православље. Током владавине краља Стефана Дечанског, свети је наставио да гради храмове, укључујући чувени Дечански манастир, који је постао симбол српског боголјубља.
Свети Данило је преминуо, остављајући иза себе многа добра дела и духовно наслеђе које и даље инспирише верне.
