Ђакон
Свештеномученик Борис Александрович Семјонов рођен је 1900. године у Санкт Петербургу, у породици словослагача (наборщика) у штампарији.
Учио је техничку школу, а затим је четири године радио при фабрици „Госзнак“. Године 1920. фабрика је евакуисана у Москву и породица Семјонових се преселила тамо. Борис Александрович је неко време радио као канцеларијски службеник, отпуштен је услед смањења и уписао се у техникум за воћарство и повртарство, а истовремено је служио као олтарник у храму. Ту је упознао епископа Августина (Бељајева), постао његов иподијакон и келијник и пошао за њим у прогонство у Средњу Азију. Тамо је Борис Александрович радио као баштован и помагао владици за време келијних богослужења. После прогонства отишли су у Сизрањ; предани иподијакон је у свему помагао своме наставнику и путовао у Москву да преда његова писма митрополиту Сергију.
Године 1930. Борис је рукоположен у чин ђакона. Ускоро су њега и владику Августина ухапсили. Нису крили своје негативно гледање на совјетску власт због притисака на вернике и осуђени су на три године затвора у логору. Владика Августин и отац Борис издржавали су казну у различитим логорима, али недалеко један од другог, у близини станице Лодејно Поље у Лењинградској области.
За време заточеништва ђакон Борис је држао црквене постове и није јео мрсно. Његове духовне кћери Анастасија и Нина долазиле су му у логор, доносећи храну и ствари. Борис је скончао у заточеништву.
