Празник Успења Пресвете Богородице (Велика Госпојина)

Сама Пресвета Богородица је позивала да се Успеније сматра радосним догађајем, објашњавајући да, прешавши у други свет - своме Господу, Она не само да неће напустити човечанство, већ ће још снажније штитити све људе, покривајући их Својом бескрајном љубављу.

Богородичин Васкрс — баш такав народни назив се често могао чути у вези са празником Успења Пресвете Богородице, јер овај догађај за хришћане је од великог значаја.

Свечана празнична богослужења одржавају се у црквама и храмовима у многим земљама света. У неким местима, као што је Гетсиманија у Јерусалиму, где се налази Богородичин гроб, на јутрењу Велике Суботе врше се посебна свечана богослужења за погреб Божије Мајке. Ова традиција је позната још из рукописа који датирају из 15. века. У наше време, чин погреба Богородице врши се у парохијским и саборним црквама другог или трећег дана празника.

Историја празника Успења Пресвете Богородице

Након Вазнесења Господњег на небо, Богородица је још дуго поживела на земљи. Она је могла на своје очи да види како се Исусова црква шири и како расте Његова слава. Свуда прослављајући Господа, хришћани су славили и поштовали и Његову Мајку, која је тада још живела међу људима.

Током много година свог земаљског живота, Пресвета Богородица је непрестано желела да види свог Сина, Кога је волела свим срцем и душом. По вољи Исусовој, Богородица је живела у кући Јована Богослова на гори Сионској. Свети Јован ју је поштовао као своју мајку. Често је Пречиста Дјева напуштала гору Сион да би отишла на Јелеонску Гору, одакле се догодило Исусово Вазнесење на небо. Проливајући сузе, Богородица је молила Господа да је што пре одведе у своја небеска боравишта.

Једнога дана, када је Богородица изговарала једну од својих молитви, јавио јој се арханђео Гаврило. Посланик Божији донео је Пречистој радосну вест да ће Господ Бог за три дана узети Њу у своје вечно царство.

Арханђео је рекао Богородици да се не плаши и не стиди, већ да са радошћу прихвати своју смрт, јер, уснувши на одређено време, Она ће се пробудити да види бесмртну славу и живот вечни. У знак победе над смрћу, Арханђео Гаврило је дао Богородици једну рајску грану из које је избијао небески сјај. Ова палмина гранчица требало је да прати тело Богородице када се оно буде носило на сахрану.

Испуњена благодарношћу своме Сину и своме Господу, Богородица је почела да се припрема за Свој одлазак. Пре свега, она је обавестила о својој скоријој смрти усвојеног ученика Исусовог, Јована, и завештала њему да носи рајску грану испред Њеног ковчега. Онда је известила све укућане, а свети Јован је известио светог Јакова, брата Господњег и првог епископа јерусалимског. Затим је била обавештена сва родбина, као и верници. На заказани дан, многи људи који су је вољели окупили су се у кући у којој је живела Богородица и нису могли суздржати сузе. Међутим, сама Богородица их је тешила, тражећи да нико не плаче и не буде тужан због онога што ће се догодити, јер Њен сусрет са Њеним Сином и Њеним Богом наговештава само добре догађаје. Када се буде нашла поред Њега, у царству вечне Славе, Она ће моћи још више да се залаже за милост и благодат за цео људски род. Пречиста је завештала да се њена одећа преда двема удовицама које су служиле код Ње. Што се тиче Њеног тела, Богородица је завештала да се оно сахрани тамо где су почивали Њени праведни родитељи Јоаким и Ана, као и Јосиф Заручник — у Гетсиманском врту.

У том тренутку настала је бука налик грмљавини, кућу Јована и Богородице окружили су густи облаци. То су анђели, из разних крајева света, довели Богородици свете Апостоле, које је Она пожелела да види пре Своје смрти. Прво су они били збуњени, не знавши разлог таквог окупљања, а када су сазнали за предстојећи догађај, бризнули у плач. Утешивши их, Пречиста је призвала свакога понаособ к Себи, поздрављајући њихове подвиге и праву веру.

Петнаестог дана августа, собу је испунила величанствена блистава светлост: кроз отворени кров сви присутни су видели непресушну Славу Божију — Сам Исус Христ је, у пратњи анђела, арханђела и небеских сила, дошао по Мајку Своју, позивајући је да дође на небо. Богородица је легла у своју постељу, а истог тренутка се зачуло анђеоско певање. Свети Апостоли, видевши како је душа Богородице у Његовом наручју одлази у небеска боравишта, пали су без свести, а када су се пробудили, опколили постељу Богородице. Од пречистог тела Дјеве Марије се ширио дивни ароматни мирис, а мошти Њене одисале су освештавајућом силом, која је исцељивала слепе, глуве, хроме, немоћне и опседнуте, чим би они дотакли Њену постељу.

Погреб Богородице

Да би сахранили тело Богородице, Апостоли су подигли Њен ковчег и у свечаној поворци кренули ка завештаном месту. На почетку литије Јован Богослов је носио палмину грану, док су остали носили упаљене свеће и кадионице. Изнад ковчега и оних који су га пратили лебдео је блистави венац налик облаку, одозго се чуло анђеоско певање. Облак и звуци певања пратили су поворку све до места сахране.

У једном тренутку поворка је стала. Цела ствар је била у томе да су Јевреји, који нису веровали у Христа, били задивљени размерама славе и почасти које су верници испољавали према телу Богородице. То је разбеснело легалисте, који су наредили својим војницима да растуре поворку, униште Исусове ученике и спале тело Његове Мајке. Тада се блистави венац спустио доле, заклонивши целу поворку тако да се иза њега није могао видети нико ко је ишао унутра, а гонитеље је савладало слепило.

Јеврејски свештеник Атоније, који је хтео да претури ковчег Богородице, чим га је дотакао, остао је без руку (ангел Божији му је одсекао обе руке). Видевши своје руке обешене на ковчегу, он се одмах покаја и прослави Господа и Мајку Његову. Испричао је да су од самог почетка они који су мрзели Исуса препознали у Њему Сина Божијег, али нису хтели да отворено признају Његову величину. А пошто је Христос, невино погубљен, васкрсао, они више нису могли учинити ништа што би ометало ширење Његове славе. Када се Атоније покајао, апостол Петар је, призвавши име Мајке Божије, наредио му да стави своје руке на посечене. Истог тренутка Атоније је повратио своје удове, прослављајући Богородицу и Њеног Сина, а затим заједно са поворком кренуо на место погреба.

У Гетсиманском врту тело Богородице су ставили у гроб, а пећину затворили огромним каменом. Свети Апостоли су остали у његовој близини још три дана. Догодило се — опет по Божјем Промислу — да за време погреба Апостол Тома није био међу апостолима, он је стигао тамо тек трећег дана. Био је јако тужан што није могао да присуствује ни испраћају Богородице, ни Њеном погребу. Тада су Апостоли, да би умирили Тому, отворили гроб Мајке Божије да јој се он поклони. На опште изненађење и ужас, у гробу су нашли само Њену плаштаницу - самог тела није било. Након вечере, истог дана, јави им се Пречиста Дјева, окружена мноштвом анђела, обавестивши их да ће бити са њима навек.

На иконама Успења Богородице приказана је Пресвета Богородица на самртној постељи, окружена апостолима и другим свецима. У средини, изнад ковчега, је Исус Христ, који је сишао са неба да прими душу своје Мајке у виду бебе у белим пеленама. Баш тако се приказује рођење у вечни живот после смрти.